Mnoge evropske zemlje su uvele ograničenje rasta kirija za mlade i posebne programe podrške kako bi olakšale pristup stanovanju.
Šta zapravo znači kada država „zamrzne“ cene zakupa, uvede poreske olakšice za stanodavce ili daje direktne subvencije za stanarinu?
Upravo to objašnjavamo u ovom tekstu kroz primere Španije, Francuske, Danske i drugih zemalja.
Španija: stroga pravila i direktna pomoć mladima
Španija je 2023. godine usvojila Zakon o stanovanju koji je doneo najopsežnije promene na tržištu zakupa u Evropi.
Za mlade zakupce najvažnije su sledeće mere:
- Ograničenje rasta kirije za mlade: tokom 2024. godine zakup može da poraste najviše 3% godišnje. Od 2025. godine se uvodi novi referentni indeks umesto CPI-ja, kako bi se sprečila nagla poskupljenja.
- Zamrzavanje cena u opterećenim stambenim zonama: u oblastima sa najvećim pritiskom (Barselona, Madrid), zakupodavci ne mogu da naplaćuju više od prethodnog ugovora.
- Subvencije za mlade: uveden je tzv. „bonus za mlade“ u visini od 250 evra mesečno za zakupce do 35 godina sa nižim prihodima (do oko 23.725 evra godišnje).
- Poreske olakšice za stanodavce: oni koji iznajmljuju mladima u opterećenim stambenim zonama mogu da ostvare i do 70% popusta na porez. Čak 90% ako smanje zakupninu u odnosu na prethodni ugovor.
- Zaštita od dodatnih troškova: troškove agencija i zaključenja ugovora sada snosi vlasnik, a ne zakupac.
Ove mere trebalo bi da olakšaju osamostaljivanje mladih, smanje finansijski pritisak i povećaju ponudu pristupačnih stanova. Više o detaljima španskog zakona možete pročitati ovde .
Francuska: socijalno stanovanje
Za razliku od Španije, gde država direktno ograničava rast kirija i subvencioniše stanarinu, u Francuskoj se naglasak stavlja na socijalno stanovanje i podršku mladima kroz posebne programe.
Oko četvrtine mladih u ovoj zemlji živi u socijalnim stanovima („logement social“ ili HLM). Stanarina je kontrolisana i znatno niža od tržišne.
Dodelu stanova vrše posebni upravljači na osnovu prioriteta, pa mladi često imaju prednost, naročito u situacijama socijalne ranjivosti, poput nasilja u porodici.
Osim toga, država kroz program Prêt à Taux Zéro nudi kredite bez kamate za kupovinu prve nekretnine.
Francuska takođe razvija studentske rezidencije, deljene stanove i coliving modele, koji mladima pružaju fleksibilnije i povoljnije opcije.
Ove inicijative obično kombinuju finansijsku pomoć, poreske olakšice i tehničku podršku. Cilj je da olakšaju osamostaljivanje mladih, smanje njihovu zavisnost od roditeljskog doma i unaprede socijalnu uključenost.
Danska: “youth housing” model
U Danskoj je model „youth housing“ (stanovanje za mlade) osmišljen kako bi se mladima od 13 do 24 godine omogućilo ranije osamostaljivanje.
Fokus je na socijalnoj uključenosti i podržavanju ranog osamostaljivanja mladih, što je u Danskoj doprinelo prosečnoj starosti odlaska iz roditeljskog doma od 21,2 godine, znatno niže u odnosu na evropski prosek.
Ovaj model je adaptacija šire Housing First politike, specifično prilagođene mladima i njihovim potrebama za stabilnim životnim uslovima dok se razvijaju kao samostalne osobe.
Slovenija i inovativne prakse širom Evrope
Slovenija ima fond za pristupačno stanovanje mladih (18–29 godina), a neki projekti uključuju i coworking prostore u zgradama.
U Italiji postoje programi gde mladi plaćaju niže kirije u zamenu za volontiranje u lokalnoj zajednici, dok Holandija i Belgija razvijaju projekte za mlade bez stalnog prebivališta.
Srbija: da li sledi evropski put?
U Evropi mere variraju – od ograničenja rasta kirija, preko poreskih olakšica i subvencija, do razvoja socijalnog stanovanja i zajedničkih prostora. Njihov cilj je isti: olakšati mladima pristup stanu i pružiti stabilniji početak.
Nakon subvencionisanog stambenog kredita za mlade u Srbiji, najavljena je i mogućnost uvođenja sličnih mera ograničenja rasta zakupa za mlade do 35 godina. Kako će to izgledati u praksi ostaje da se vidi.
Na sajtu 4zida.rs prosečne cene za izdavanje stanova variraju od grada do grada.
Prosečna mesečna kirija za garsonjeru u Beogradu iznosi oko 310 evra, dok je u Novom Sadu oko 270 evra. U Nišu je za garsonjeru u proseku potrebno mesečno izdvojiti 230 evra, a u Kragujevcu 200 evra.
Kada su u pitanju jednosobni stanovi, koji su među najtraženijima na tržištu, cene se kreću od 390 evra u Beogradu, 320 evra u Novom Sadu, 260 evra u Nišu i 240 evra u Kragujevcu.